Велики је проблем кад ноћу останеш без цигарета. Све је било ту, класична музика са интернета, пиво, радио сам неки дизајн. Мој крај је добар, то је шири центар града, миран, а опет имаш све у крају, пар продавница, пекару, најјефтинији дисконт пића код газда Виобрана и што је најважније трафику која ради до поноћи. Седох у моју мазду купе и лењо се одвезох по цигарете кроз мирну ноћ. Ту испред трафике панично сам закочио. На сред асфалта лежао је човек. Поред њега други који је покушавао да га подигне. Изађох брзо из кола да помогнем. Нити је овај који лежи био у стању да устане, нити је помоћник био у стању да га подигне. Нико није био крвав, значи пијани су. У сваком случају треба их макнути с пута да не погину. Ухватих под руку оног лежећег, онај стојећи ми је мало помагао. Кад сам га подигао запрепастио сам се.
„Гуне, шта учини од себе човече?“
Ту код газда Виобрана где је најјефтиније пиће је Карађорђев парк са чесмом из које тече жива вода. Згодно место. Стециште локалних алкохоличара. По васцели дан, од раног јутра пазаре пиће у дисконту и опијају се у парку. Знао сам да је Гуне члан екипе и да је алкохоличар, али нисам га скоро видео.
Ко је Гуне? Упознао сам га неких давних дана док сам радио у Хемијској индустрији. Био је вредан, волео је да попије, увек весео и пун разних прича. Умео је да се дружи са локалним боемима и осталим битангама. Поштено је зарађивао свој хлеб и своје пиће. По образовању је био учитељ, јако надарен за сликарство што је аматерски и радио. Тако смо се ваљда и упознали, не сећам се више. Имао је стан у добром насељу Вељка Влаховић, где је становао и туговао. Туговао је за женом која га је оставила. О њој је ретко причао, само кад је био трезан, кад се напије никад. Ваљда се зато и опијао. Моји контакти с њим су се сводили углавном на информативне разговоре о сликарству. Нарочито га је интересовао цртеж и технологија. Говорио сам му све што ме је питао, увек сам гајио симпатије за аматере. После неколико година видео сам га на Булевару, на берзи физичких радника. Добро је зарађивао, био је јак и вредан. У неким приликама, кад ми је то било потребно, ангажовао сам га, око селидби, цепања дрва и слично. Боље њега него неког кога не знам. И даље се распитивао о сликарству, помињао је Сезана, импресионисте…
По њему се није много примећивало да толико пије, али сам једног дана успут чуо да је продао свој стан и купио некакву викендицу надомак Неготина. Све ређе се налазио на берзи физикалаца. Виђао сам га углавном у парку где пије са локалним алкохоличарима и троши новац од продатог стана. Кад год бих га видео, љубазно би ме поздравио и обавезно питао понешто о технологији сликарства. Више пута ми је био досадан, журио сам да купим своје пиво и дуван. Једном приликом ми је био потребан да помогне нешто око дрва, али више није био способан за физички рад. Љубазно ми се извинио и препоручио пар својих пријатеља који су ми завршили посао. Нико га више није видео да било шта ради.
Питао сам се те вечери шта да радим с њим. Склонио сам га с пута да га неко не прегази. Тражио ми је двадесет динара колико је њему и његовом ортаку фалило за паклу цигарета. Извадих 20 динара, дадох им и кренух да купим своје цигарете и пиво. Кад сам се окренуо опет је лежао на асфалту. Шта радити са човеком кога колико-толико познајеш и који лежи на асфалту? Отворих врата своје мазде купе и убацих га унутра. Његов ортак ме је чезнутљиво гледао не би ли се огребао још неко пиће.
„Марш кући” – повиках и залупих врата аута.
Возио сам полако према викенд насељу Братујевац где он станује. То је на три-четири километра од града. Успут ме је питао да ли има нешто да ми помогне, захваљивао се и питао о технологији сликарства.
„Не сери будало”, рекох му, “и понекад се отрезни”.
„Украли су ми бициклу”, рече тужно. „Цигани. После су ме избили, овде су ме ударили у браду, пао сам”, рече тужно.
„А сваког дана смо заједно”.
Имао је посекотину на подлактици. Заударао је на зној и мокраћу. Погледао сам га онако мршавог, руинираног, ураслог у белу браду. Било ми је жао.
Стигосмо до насеља где је живео. Изашао је из кола непрестано се захваљујући. „Иди кући и спавај”, рекох, и кренух.
Погледах у ретровизор и опет видех човека који лежи на путу. Вратих се, паркирах ауто и брзо га подигох да нека кола не наиђу и прегазе га. Нема друге, морам да га водим до куће, човек једноставно не може да стоји на ногама. Слаб је, ко зна кад је задњи пут јео.
Ухватих га под руку и кренусмо кроз шуму до његове куће. Толико је смрдео на зној и мокраћу да нисам ни осетио алкохолни задах. Руке су му биле прашњаве и крваве. Водио сам га и псовао успут гласно. За нама су лајале џукеле у намери да нас уједу за ноге. Сагох се и дохватих пар каменица. Трудио сам се да запамтим пут кроз ноћ, како бих се лакше вратио. Стигосмо најзад до његове куће, а онда је кренуло трагање за кључем. Тражио га је по гредама на стрехи, свуда около, трајало је. Све време сам држао то смрдљиво тело да се не стропошта са малене терасе. Напољу није било светла, само се назирала малена шупа крај куће. Није могао да нађе кључ. Улетео је у батерфлај стилу у шупу и стропоштао се на неке џакове. Рекао је да је у реду, захваљивао се много и питао нешто о сликарству. Окренух се, узех неколико каменица за џукеле и кренух ка колима.
Возио сам лагано, резигнирано. Ту на улазу у град зауставила ме је полиција. Показао сам исправе, а онда су ме терали на алкотест, заударао сам на пиво које сам пио поподне. Написали су ми пријаву и љубазно поздравили саветујући ме да одмах идем кући. Полиције никад нема кад је потребна, они су ту углавном да те казне, оглобе. Мрзело ме је да се свађам, баш је њих брига што сам неком можда спасао живот вечерас.
Дошао сам кући, пустио псе из бокса, пустио класичну музику, запалио цигарету, наточио пиво и помислио:
„Добро је, Гунета нико није прегазио, а добро је што још увек нисам на његовом месту”.

После петнаест дана одох у парк да наточим живу воду са чесме. Алкоси су били на својој дужности ревносно испијајући чокање ракије купљене у оближњој продавници. Препознах оног што је био са Гунетом, гледајући да он мене не препозна. Отворио је бочицу ракије и питао пријатеље:
„Да поделимо Гунету за душу?”
„Подели”, рече један.
„Проспи мало на земљу”, што овај и учини, а онда отпи повећи гутљај, па изговори:
„Бог да ‘прости”.
„Ко је умро?”, упитах одједанпут сподобу са чокањем у руци.
„Гуне”, одговори он.
Нисам био изненађен, то је био његов избор, то се очекивало, само нисам мислио да ће се окончати тако брзо. Можда је и боље тако, ако у смрти има нечег доброг. Новац од продатог стана је ионако пропио, скоро да је своју смрт планирао, а дужину свог живота одредио према стању у новчанику. У повратку кући сам размишљао о томе како је живот свима дат и како га свако искористи на свој начин. Има људи који болују и боре се сваким новим даном за свој живот. Има људи који су физички здрави, а немају више вољу за животом. Живот, уствари траје онолико колико има смисла. Ни краће, ни дуже.

Прича објављена у Буктињи број 47.

Advertisements