Прича је почела једне вечери, кад сам позвао своју девојку Аниту да дође код мене да гледамо филм „У змајевом гнезду” . У почетку се успротивила због филма, рекла да јој се гледа нека романтична комедија, али сам ја инсистирао и она је на крају пристала. Купио сам неколико лименки пива за себе и ђус за њу, испуцкао кокице и сачекао је.
– Мени се стварно не гледа тај филм, волела бих да гледамо нешто друго.
– Не, договорили смо се, обећала си и гледаћемо то.
Промрмљала је нешто као и обично, опрала руке у купатилу и села поред мене. Отворио сам лименку пива.
– Опет си купио пиво. Дај јеботе, могао си вечерас да прескочиш, не мораш свако јебено вече да се напијеш, мука ми је више од тога.
Нисам одговорио. Волео сам да пијем и Анити се то није свидело, и понекад су је моја учестала пијанства смарала. Нисам могао да јој замерим, јер је претрпела гомилу гована са мојих пијаних усана, али нисам ништа ни предузео поводом тога, створио сам исувише лепу жеђ да бих је угасио.
Пустио сам филм, њено звоцање је престало, и чим је видела Бруса, занемела је. После неког времена већ је почело вриштање, ломљава разних дрвених предмета, савршено прецизни ударци овог истренираног Кинеза. Брус Ли није јебао живу силу читав филм, а моја девојка Анита је седела и гледала ко опчињена у екран. Није се померила, није коментарисала филм, није ни окусила сок, а кад сам је једном погледао и насмејао се, деловало ми је као да не дише. Просто је упијала пројекције са малог екрана лаптопа, на неки језив начин. Кад се филм завршио, отворио сам последњу лименку. Погледала ме је и насмејала се, премештајући свој поглед на испијена пива.
– Извини, морам да идем кући, уморна сам нешто, видећемо се сутра.
– Чекај, бре, шта ти је? Ниси се ваљда опет надркала?
– Не, не, стварно нисам, све је у савршеном реду.
Нешто није било у реду, десило се нешто чудно.
– Је л’ ти се свидео филм?
– Не мораш да ме пратиш, легни и спавај, већ је касно.
Пришла је, пољубила ме и одмаглила.
Сутрадан, око један поподне, позвао сам је, али није се јављала. Јавила се тек око осамнаест часова, задихана и усхићена.
– Еј, извини, цео дан сам била са Маријом (њеном другарицом) и нисам чула мобилни.
– Добро, рекох надркано и спустих слушалицу.
Није ме позвала, нити сам ја њу. Имала је обичај да лаже, и то је и сад радила, али нисам имао појма зашто. Знао сам да ћу увече да одем, попијем 6-7 лименки пива са ортацима, вратим се кући и легнем да спавам. Био је летњи распуст и нисам имао паметнија посла.
Тако сам и урадио те вечери, и следеће, и следеће. Анита се није јављала. Нисам имао појма шта се са њом дешава. Почео сам да пиздим због тога. Међутим, после недељу дана, зазвонио ми је мобилни:
– Еј, Александре, молим те саслушај ме. Нисам хтела одмах да ти кажем, али ових неколико дана сам посветила тренирању једне борилачке вештине. Дане проводим напорно тренирајући. Надам се да ћеш моћи да разумеш. Коначно сам пронашла себе у неком спорту, и не смем то сад да испустим. Нећемо се видети наредних осам дана. Хвала ти. Волим те.
Ту ту ту ту.
– Који курац?, помислих.
Наредних осам дана су прошли слично као и претходних осам. Баскет, књиге, игрице, и наравно пиво. Међутим, једне ноћи се десило нешто необично. Враћао сам се из града, уобичајено накресан, очајнички желећи свој кревет. На улазу у моју улицу, на једној клупици, у пола четири ујутру је неко седео. Била је то Анита. Устала је и пришла ми. Носила је црну мајицу, црне тренерке и црне патике.
– Је л’ си пио?
– Анита, шта радиш ти овде?
– Пио си. Осећаш се. Ако се сутра увече понови, најебао си.
Попиздео сам.
– Шта ћеш да урадиш, да ме казниш?, рекох уз грохот.
У том тренутку сам приметио како нам се веома брзо приближавају две силуете.
– Ооо, голупчићи, охохо, шта радите ви ту овако касно ? – рекао је пијани мушкарац средњих година, пропраћен церекањем другог. Пре него што сам успео да изустим било шта, десило се нешто невероватно. Анита је скочила, и у окрету пукла човека ногом у главу. Онда је другог, који није стигао да се прибере, ухватила за руку, урадила нешто и бацила га на земљу, стављаући му своју ногу на главу. Први је био у несвести, а други је тихо јаукао.
Погледала ме је и рекла: казнићу те.
Мислио сам да ми је пиво коначно попило мозак, да ми се привиђа, али ово се стварно догађало, ту испред мене. Пустила је човека који је подигао свог друга и нестао у све блеђој тами августовске ноћи. Окренула се и почела да трчи невероватном брзином низ улицу. Стајао сам и немо гледао.
Ујутру сам је позвао. Јавила се као да се ништа није десило и договорили смо се да прошетамо мало. Питао сам је за синоћни догађај, али она се правила блесава и почела да ме убеђује да сам све то умислио. Јебига, коначно сам полудео, почеле су проклете лоше халуцинације.
Изашла је те вечери са мном, ја сам попио неколико пива, отпратио је кући, попио још неколико са ортацима, и кренуо кући око три. Ником нисам причао о догађају од прошле ноћи. На истом месту ме је чекала. Устала је и пришла ми.
– Шта сам ти рекла за пиће?
– Анита, смири се. Који ти је ђаво? Је л’ си пошандрцала?
Али било је касно. Пре него што сам успео да се измакнем, пукла ми је такву шамарчину, да је цела улица зујала.
– Рекла сам ти да престанеш да пијеш.
Хтео сам да је ухватим за руку, оборим и пробам да је уразумим. али ми је једним вештим покретом уврнула зглоб, и бацила ме на земљу.
– Слушај ме. Добијаћеш батине кад год попијеш. Ово није било ништа, само мала опомена. Сад иди кући, одспавај и сутра размисли о овоме.
Проклети Брус Ли, ко ме је јебено терао да јој пуштам тај проклети филм, сад је постала јебени антиалкохоличарски психопата. Отишао сам кући, бесан, решен да је сутра позовем, и рашчистим срање које се дешавало.
– Али Александре, ја немам појма о чему ти причаш. Ако је то још једна од твојих шала, онда ме боље зајеби, нисам нешто расположена.
Упорно ме је правила лудаком, или сам стварно био. Тај дан сам преседео у кући, и увече намерно отишао, попио шест пива, и кренуо назад. Видео сам је на истом месту.
– Јебем ти, бре! Немој опет!
– Је л’ си пио нешто? Јеси, осећам!ААААААААААААААА!!!
Скочила је уз врисак и пукла ме ногом у главу. Пао сам доле. Она ме је подигла и вриштећи ми пукла песницу у сред ока.
– АААААА! Смири се Анита.
Лежао сам доле и јаукао. Кад сам се подигао, ње није било. Био сам испребијан као пичка, и пошао кући. Извукао сам из замрзивача замрзнуто млевено месо и ставио на натекло око.
Ујутру сам се пробудио и погледао се у огледало. Нисам имао ни једну једину огреботину, нити било какве флеке. Била је то обична натекла мамурна фаца. Сео сам на кревет и почео да плачем. Позвао сам Аниту, и рекао јој да је кучка, да се носи у пизду материну, и она и Брус Ли и карате и све у курац. И она је почела да плаче, рекла да сам полудео, да неће више да трпи то, да сам је повредио итд. Видели смо се, ја сам јој испричао шта ми се десило синоћ, али она је кроз сузе вриштала да нема ништа са тим. Питао сам је шта је радила тих осам дана, а она је признала да је била фасцинирана Брус Лијевим филмовима. Погледала је неке тренинге једне борилачке вештине која јој се учинила као најближа Брусовим вештинама на интернету и кренула да тренира ко суманута. Сваки дан је тренирала по осам, девет сати. Трећег дана се, док је трчала, поред ње створио мали јапански старац, који се представио као врач Кобајаши. Понудио се да је тренира, и она се одушевила. Рекла је да је после две недеље просто нестао, и да она одлази и сад, тренира сама, али не толико интезивно као тих четрнаест дана. Рекла је да мисли да и даље не влада вештином, али да полако напредује. Нисам имао појма о чему се ради. Прочачкао сам по нету и на једном сајту о борилачким вештинама пронашао причу о чувеном врачу Кобајашију, који се по легенди појављује младим ратницима, учи их вештини, све док не постану довољно опседнути, да би он од њихове подсвести створио савршеног ратника налик на домаћина, који ће по сваку цену искоренити незадовољства која се налазе у свести. Писало је да је једини начин да пројекција нестане, нестанак незадовољства или да је оригинал победи у борби. Укењао сам се од страха. Позвао сам Аниту и испричао јој то. Почела је да плаче, јер је мислила да ћемо морати да се растанемо.
– Не, Анита, само мораш да престанеш да мрзиш моја опијања.
– Али како? Не могу да се борим са собом на тај начин! То је немогуће! Ја једноставно не волим алкохол, и не волим да гледам како пијеш.
– Постоји алтернатива.
– Каква алтернатива?
– Да победиш себе у борби.
– Ако се толико добро борим, како кажеш, онда нема шансе.
– Има, помоћи ћу ти да тренираш.
И тако. Правио сам Анити друштво у свакодневним тренинзима, бодрио је, трчао са њом колико сам могао, доносио јој воду, и гледао филмове које је она хтела. Нисам попио ни кап алкохола наредних десет дана, и глава ми је била читава. Чак сам научио и неке борилачке потезе. Дошао је одлучујући петак. Морао сам да се напијем, и да се Анита врати са мном кући. Купио сам шест лименки пива и онда схватио да ми се уопште не пије. Отворио сам прву, узео гутљај, и некако ми је било мука. Шалим се, наравно, попио сам шест лименки, прописно се накресао и кренули смо кући. Анита нас је чекала на договореном месту.
– Је л’ си пио? – упитала ме је Анита.
– Јесам. Али сад је са мном Анита.
Анита је плакала.
Анита ме је пукла ногом у главу, и онда је Анита скочила и кроз сузе рекла нешто на неком чудном језику. Од брзине нисам могао да видим све, али била је то невероватна борба. Анита се добро држала, задала је пар добрих удараца у стомак, и пробала да поломи Анити колено, али је ова спретно избегавала све то. Онда је Анита извела нешто и бацила Аниту на земљу.
– Не можеш да се бориш против своје подсвести Анита! Ја сам твој сан, а његов кошмар, прихвати то! ОН МОРА ДА ПРЕСТАНЕ ДА ПИЈЕ, и ако треба, убићу га!
Гле чуда! Поред мене се створила лепа дрвена мотка. Кад сам чуо ово, зграбио сам је и развалио кучку у ребро. Пала је доле и почела да јауче.
– Проклета кучко, ко ће да умре?! Ком ћеш ти да забраниш да пије? Ја волим да пијем и крај. Напијаћу се до краја свог јебеног живота, макар се он завршио сутра увече. Звук отварања лименке пива ме усрећује више него било шта на овом јебеном свету, шта је ту проклето лоше?! Ништа не може да замени мој осећај сабијања десетог пива, осећај мучнине ујутру, и безосећајна пијана просеравања, ЈЕ Л’ ТИ ЈАСНО БРЕ?!
Анита је у том тренутку нестала. Анита је устала, и уплакана отрчала низ улицу.
– Анита, стани!
Није стала, само је трчала и плакала.
Ујутру ме је позвала да се нађемо. Пољубила ме и оставила, сва у сузама. Плакао сам и ја, било ми је криво. Али, онда је дошла ноћ. Купио сам шест лименки пива, попио их са ортацима и кренуо кући. На клупици је седео неко. Пришао сам и престравио се. Био сам то ја.
– Здраво Александре. Је л’ си пио нешто?

Често легнем са разбијеном главом, нафлекан, изгребан, почупан, поломљених руку или ногу, али се увек пробудим и у огледалу видим своју чувену мамурну маску читаву.

Прича објављена у Буктињи број 47.

Advertisements