Раздаљина између орданације и Видове куће била је релативно велика или сасвим незнатна. Док је грабио ка кући, дужим и спретнијим корацима него иначе, размишљао је о томе колико један метар заиста има метара када си у журби. Приметио је да је сва несигурност из његових корака нестала. Освртао се махнито око себе као да први пут хода тим улицама. Хватао је секундама сваки пејзаж свог приградског насеља, памтивши (у журби) само рашчлањене ентитете целине, доминатне величином. Дрво, део пејзажа који је прошао, добило је на оштрини и пуноћи, изгледало је величанствено, бело и усамљено. Сви ентитети који су некада били само обриси наметали су се издвојени суштином. Сваки понаособ.
Рационализацијом Вид је покушао да метре сажме у метре, не ли би одредио реалну раздаљину до куће, али је његово усхићење метре ирационално растезало. Није издржао. Застао је да се погледа у ретровизору неког аутомобила, пре него што стигне кући и препусти огледалу свој лик. Док је прилазио сасвим близу ретровизору, размишљао је како ће увек носити огледало, свој лик са собом у џепу. На његовом су лицу стајала трослојна сочива, причвршћена упадљивим, црним рамом. Гледао је јасну, оштру линију обода свог лица и помислио како је и он сам део издиференциране слике окружења.  Осмехнуо се. Неко време се огледао у стаклу, покушавајући да се навикне на свој изглед.
Док се из окрета придизао, осетио је снажан удар у нечије тело од кога је завибрирао.
– Извините, чуо је док је покушавао да се потпуно усправи и погледа пролазника.
– Опростите Ви, промрмљао је бесним, али учтивим гласом човек у журби.
Вид је, пре него што се потпуно усправио, успео да крајичком ока види лице пролазника које је испод бесне гримасе крило сету. Махинално је скинуо наочаре, ненавикао на њихово присуство. Призор је постао потпуно другачији. У магли и сенци одлазећег човека упоредо је ишао још један човек. Осврнуо се око себе. Сви пролазници, случајни и намерни, имали су, чинило се Виду, своју отелотворену, брижну сапутницу/сапутника поред себе. Ставио је поново наочаре и поново видео како се међупростор међу пролазницима шири. Оптичка снага сочива филтрирала је све имагинације, жеље, хтења, пропуштајући кроз оквир наочара само голу реланост. Затресао је главом у покушају да одагна мисао, реалност, (с)мисао – реалност.
Спаковао је сочива у торбу. Никуда више није журио. Стајао је насред улице празног, нефокусираног погледа. Мисао га је обузимала. Клецање у ногама одавало тромост, безвољност целог тела. Сва крв циркулисала око (с)мисао – реалности. Осујећен, зомбисан гледао је махнито око себе у потрази за клупом, степеницама, било чим где је могао да седне. Сетио се дрвета на ливади које је прошао. Човек мора да застане пред конфузијом мисли и усмери њихов ток. Живот ће свакако пратити нашу брзину, убрзање – помислио је док се враћао пар стотина метара до дрвета.
Стао је испред дрвета да га осмотри. Очи брезе биле су упрте на све четири стране света, у све овоземаљаске димензије. Урези на кори били су ожиљци подсећања на промишљања и стапања реаланих димензија које је многоока бреза видела.
Сео је на клупу исцрпљен и завукао руку у ранац да извади флашу воде. Руком је прво напипао наочаре. Извадио их је и ставио поред себе. Гледао је у њих. –- Зашто сам отишао да проверим вид? Неко ми је рекао да би требало? Човек у белом мантилу је тврдио да сам кратковид, али моја реалност без сочива види даље. Диоптрија је инверзна вредност фокусне даљине. Оно што је даље, ближе је, приближава нам се. Зато сам видео сапутнике и тамо где их нема. Заболео га је закључак.
Погледао је у плаво, чисто небо. Чинило му се као права призма перцепције. Далеко и близу. У том погледу није било ни људи ни сапутника, ни жеља ни хтења. Само усамљености и наочара.

Прича објављена у Буктињи број 47.

Илустрација: Андреја Никодијевић

Advertisements