Због чега јесмо само јалови спавачи?

Крв низ лице и врисак. Пред зору. Очи
на длану – Нож за рибу. Камен. Кости.
Црне птице на збуњеном хоризонту. У
срцу мрак. А земља се и даље окреће.

Празнине. Пустиње. Лажне вјере граде
свијет. Ломни смо као сасушен цвијет.
Без заноса. Без плама. Без наде. Због
којег је свако постојање непотпуно –

Беспућа. Звијери око скелета. Враћају
вријеме уназад. У пакао. Чудовишта и
отровне шкорпије. На уласку у наша
дворишта. И баш нико да се постиди –

Песма објављена у Буктињи број 47

Advertisements