Боб Фрост није знао ништа о печуркама, а ипак је страсно желео да их бере и да их једе. У пиљари је видео како јестиве печурке изгледају и то му је било довољно. Исцепао је неколико страна из књиге коју је узео у библиотеци, тамо су отровне печурке биле приказане јарким бојама. Једна врста је изгледала мирољубиво, жућкасто-белих капица, па Боб помисли како је ова врста печурака замка за неопрезне бераче са вишком оптимизма и мањком новца. Он, додуше, није био оптимиста још откад је схватио какве га године чекају. Са садашњом влашћу, стопом смртности, продајом природних ресурса и заглупљивањем генерација које долазе, знао је да ће будућност бити баш онаква као у блокбастеру Mad Max: Fury On The Road. Због тога је одлучио да проживи као дивљак пре него што га пламени талас покупи. Мислио је да је ово згодан почетак.
У шуми је прво срео неког залудног писца који је на дрвеће качио некакве стрелице, а гране увијао тракама исеченим из књига које је волео. Писац се звао Ливингстон.
– Је л ово ваш уметнички израз, или сте само полудели? – упитао је Боб.
– Остављам траг. Због оних који ће можда пожелети да ме читају – рече Ливингстон. – Луд сам колико и ви, колико и било који становник ове поремећене планете. Шта ви мислите да постигнете с печуркама?
– Да их једем – рече Боб. – Остао сам без пара, па прибегавам пустињском начину живота, као и сви Срби са уметничким именима.
– Аха – рече Ливингстон – није вам то право име… Па како се зовете?
– Далибор Крнета.
– Потпуно разумем зашто се одабрали име Боб Фрост. Зваћу вас и даље Боб.
– И ја вас Ливингстон. Слутим да вам је име исувише обично, па сте прибегли истом решењу.
– Да… Многи људи који не разумеју постмодернистички стил сакаћења прихватљивих друштвених образаца и језичких законитости, чуде се кад виде да неко жели да побије постулате реализма у приповедању. Воле да читају само о домаћицама које воле перверзне сексуалне игре. Или о вампирима у пубертету који се заљубљују у петнаестогодишњакиње. Или о малом слабовидом мађионичару…
– Знате шта, Ливингстоне – рекао је Боб – мислим да би сада требало да се растанемо, да би се у овој причи десило нешто, на пример, да би се појавила фабула…
Ливингстон чу фибула, уместо фабула, па истог трена паде на тло, погођен магијском формулом коју је Боб случајно изустио, сруши се на расквашену земљу, на којој је већ било две хиљаде мрава, који нису ни слутили да је овај хармонични тренутак њиховог небивствовања угрожен стопалима и телима неуморних трагача за смислом.
– Па како ћу, сад – цикну – са сломљеном ногом, да остављам трагове у тексту…
Идући даље, спази маленог црвеног југића у којем је видео неку длакаву мушку задњицу како се подиже и спушта. Док су женске ноге упирале у стакло аута. Помисли како је ово реализам у приповедању, али би можда било боље да се настави са описима жене, њених ногу, црвених мало огуљених ципела, сукње која је била задигнута, њене косе која је била светлосмеђа, мало искрзана на крајевима… Ипак, одлучи се да прислони нос на стакло, све док га проћелави човек из кола није приметио. Онда је жена почела да вришти и Боб се ухватио за главу. Осетио је да му се дијафрагма диже и да ће почети да повраћа. Кад је ћелави човек подигао панталоне, изашао из аута и замахнуо песницом према њему, Боб бљуцну на њега некакву зеленкасту течност, за коју је мислио да је жуч. Човек, са престрашеним изразом на лицу, поче да јауче, Бобова бљувотина прогорела му је мајицу, кожу и кости. Поче да се топи пред његовим очима, прво онај део на који је повратио, а затим и остатак, као у познатом треш филму Ван Хелсинг. Жена, вриштећи истрча из кола и упути се, кроз шибље, у непознатом правцу. Боб погледа ону хрпу пепела пред собом, одмахну главом и настави пут. После неколико минута, виде жбун најлепших бобица и одлучи да их проба. Биле су љубичасто-плавкасте, те је добро знао да нису отровне, јер се сећао да је такве сличне конзумирао Мик Џегер пред концерт у Београду. После неколико тренутака, зачу како негде у даљини рже некакав коњ. Са коња је силазио неки шиљати коњаник са мајицом групе Грејтфул Дед. Када му је коњаник пришао, видео је да му је лице прошарано зеленкастим стрелицама, које су изгледале као стрелице на компјутерској тастатури, оне које долазе испод типке ентер.
– Добро дошао, дресеру змајева – рече човек. –Дуго сам те чекао. – Овај мач можеш да узмеш само ти. Тада извади мач и пружи му га.
– Хвала, није требало – био је збуњен Боб. – Шта да радим с њим?
– Можеш да посечеш шибље и да нађеш пут до бине.
Боб се запита није ли ово последица конзумирања бобица, о којима није знао ништа, а ипак је јео са оног жбуна. Можда су ипак неотровне оне црвенкасто-жућкасте, а отровне ове љубичасто-плавкасте.
– Ти си из реда вилењака – рече коњаник. – Као и ја. Али ја сам шумски вилењак, а ти змајолики, твоја је аура другачија. Знам да си се борио са силама мрака док си се звао Далибор, ипак, твоја вилењачка природа је победила и ти си аванзовао. Ја, са друге стране, морам још да претачем бакар, све док боговима не створим специјалну легуру, што ће ми онда омогућити несметани приступ Силиконској долини вечног блаженства. Иди сад са овим мачем, будно те пратим и штитим, као и остали шумски становници.
Боб поче, држећи онај мач да бауља кроз дрвеће, трљајући очи, али мач је био толико тежак да га је већ после педесетак метара зафрљачио у грмље. Из уста му покуља нека густа и лепљива течност, садржај желуца проспе му се на патике, те једва стиже да их изује, пре него што их је претворио у пепео. – What the fuck?, рече, иако није говорио ни реч енглеског, а онда се ухвати за уста, изненађен магијском снагом речи, те настави свој пут кроз шуму, праћен крицима вилењака, читалачког тела и покоје птичурине. Како је одмицао даље кроз шуму, приметио је да су отровне бобице са почетка текста порасле у велике црвене балоне, као и да је маховина са дрвећа добила облик демонске бљувотине, правилно распоређене по омањим барама са обе стране дуж утабане стазе. Одједном, пред њим се указа и украшена бина, изнад које је шареним словима писало: „Годишња конвенција акционих јунака из прозе егзистенцијалиста“, док је испод, мањим словима, било написано „Вражогрнац, 2015“.
Свашта, помисли Боб, ко би у шуми, осим баке и вука, могао да се бави оваквим стварима. Добро, можда би неки припадници краљевске војске из романа Александра Диме, или нови хорор писци са краја миленијума ово могли да смисле, али, помисли, ипак је реализам у приповедању мајка за све ове остале књижевне правце.
У том тренутку, до њега дотрча, дахћући и балавећи, неки раздрљени домаћин, који му се представи као власник издавачке куће „Космички пупак“, Безбожидаров. Слабашним гласом, рече му, као да издише:
– Ако не продамо бар 2000 комада, пропали смо.
Затим паде, а на његовим белим уснама Боб примети трагове пене. Збуњен и згрожен, попе се на бину, где су на столу лежале слике отровних печурки. Видео је тада фотографије смрдљиве пупавке, зелене пупавке, пантеровке, мухаре, бљуваре, лударе и оловасте рудолиске и трудио се да их меморише. Међутим, чим је сишао са оне бине, нешто се у њему преломило. Схватио је да му судбина није наменила онакав пут какав је можда желео, схватио је да о својој судбини, на крају крајева, и не одлучује он, него Бог, читаоци, редакција, уређивачки одбор… И кад су сви они јунаци почели да излазе из шуме и пењу се на бину, било му је јасно да је он овде са извесним разлогом, да тако и треба да буде.
– Боб Фрост – рече му џиновски сумо рвач којег су ословљавали са Манго.
– Човек са телепатским моћима, који живи у шуми, храни се бобицама и печуркама и убија брже од звечарке, змијским отровом који избацује из тироидне жлезде?
– Тај сам – рече Боб поносно.

mushroom

Прича објављена у Буктињи број 47.

Advertisements