Тесне речи не уклапају се у шеме
и калупе дана који следи.
Устајем са мирисом липе на уснама
И певушим у себи мелодије ранијих разговора.
Ћути и не покушавај да ме узнемириш извињењем
Немоћни смо само када галамимо.
Спашени смо кад застанемо и само ослушкујемо.
Ослушкујемо да ли дишемо правилно и искрено.
Да ли нам срца лупају у грудима како доликује.
Ћутимо и погледом се договарамо
да скочимо заједно са мостова,
са кровова, са литица.
Да водимо љубав на сред концерта
док људи око нас плешу.
Договарамо се да ходамо док не стигнемо до реке.
Да у реци крстимо једно друго и окајемо своје грехе.
Шшшш, ћути само још мало,
можда у ћутњи роде се наша деца.
Можда им наденемо имена која она желе.
Можда се откине од наших глава поезија тако бритка
Да ће је милијарде после нас
говорити једни другима у љубавној страхоти.
Гледај ме само нетремице, дотакни ме кожом.
Пожели да си све мистерије света у трену решио.
Пожели да ми од среће плачеш и ридаш на рукама.
Пожели да нико никада не каже више ни реч
Да се у наредним вековима чују само ветрови у крошњи.
Да се таласи уз громове обрушавају на обале.
А ми да само дишемо док их волимо.
Речи су за несхваћене.
Речи су за оне који се расправљају са разлогом.
Нама не требају, ми смо неми сами пред собом.
Ми смо одавно заборавили да говоримо.

Песма објављена у Буктињи 47

Advertisements