Из вечери у вече, мајка чита:
„Кодекс самурајских вештина“:
свако ново јутро је белина тела
коју открије
растворени црни кимоно –
врх сечива треба забости
што дубље.

Са данима се носити
као са блиском кожом увек спремном
на сепуку.

Крај узглавља, уместо Библије
држати Мишиму чије корице
сличе кутији од липових дашчица.

Из њих и најтужнију истину
бирати пажљиво прстима, као да је
трешњин цвет
коме се ритуално, два мала демона –
демон сећања и демон заборава –
клањају у исто време.

Из вечери у вече, мајка изучава
самурајске тајне: пред спавање
места у књизи обележава иглом
склизнулом низ пробуђени вулкан
расплетене пунђе.

Само она зна: постоји
још један, неписани закон који каже
да су године завеса од папирних птица
кроз коју се треба провући
очувавши тишину,
а погрешним речима и сувишним дахом
не заљуљати ниједну.

Поднети само
благи шум малих крила
за леђима.

Песма објављена у 47. броју Буктиње

 

Advertisements