Дошло је време да се мало осамим – дуго нисам. Дешава се сваком да су му потребни тренуци које  ће провести сам са својим мислима. Седнем ја тако, гледам у једну тачку, преиспитујем се и прочишћавам мисли, размишљам о поступцима и делима које сам починио.

Обичан дан. Мрачан. Само што се киша не сручи на тло и небо ми падне на главу. Глава ми је тешка, подсвест ми је тешка. Улазећи у мрачну и загушљиву собу, бацам торбу на кревет, а онда се и ја бацам преко ње. Мислио сам да ће ми мало спавања помоћи, али нема мeни сна. Зевам, преврћем се, копрцам, устајем на минут, па поново лежем, али нема мени сна. Глава ми је тешка, подсвест ми је тешка.

Схватам да нема сврхе лежати и да морам да размислим о свом животу. Осећам се као да ће ми отпасти глава ако ускоро не почнем. Морам да почнем.

Ево, сео сам, завалио сам се у фотељу. Удобно је овако. Телефон сам искључио, телевизор је већ био искључен. Сам сам са својим мислима. Само што не излете из мене и не обгрле ме од радости што им коначно посвећујем мало пажње. Договориле су се. Једна по једна ће ми прићи и свакој ћу се посебно посветити.

Прва ме пита: „Јеси ли сигуран да је исправно то што си напустио мајку, сада већ стару и болесну?“ Прва мисао, па најтежа! Не, никада нисам био сигуран у ту моју одлуку. Стара и болесна је свакако морала постати једног дана, јер време тече, живоот отиче и истиче. Ја не могу бити више крај ње. Служио сам је годинама, цело детињство, кулучио и био тлачен и изгубио сву снагу и вољу да проводим време с њом. Зашто бих се ја према њој понашао као син, кад се она према мени никада није понашала као мати?

Друга ме пита: „Да ли је заиста било неопходно да неке своје пријатеље избациш из свог живота?“ Уздишем. Имао сам доста пријатеља, међутим, неке сам морао напустити. Нисам више могао да трпим то силно и непрестано искоришћавање. Не жалим због тога, никада нисам. Само знам да је то било неопходно. Живот ми је бољи. Уосталом, нисам отерао од себе све пријатеље, само сам их пробрао. Ти су и даље уз мене.

Трећа ме пита: „Јеси ли сигуран да Бог не постоји?“ Егзистенцију овог света обезбеђују само закони природе. Уосталом, ја сам научни радник, верујем у оно што радим и у оно што човечанство зна о природи. Никакве узвишене, небеске, скривене, невидљиве силе којима се многи клањају не могу да створе било какав свет, а камоли овако сложен.

Четврта ме пита: „Да ли си сигуран да су пошао правим путем у животу?“ Јесам. Чак и да сам несигуран, касно је за промене, мада би неки рекли да за промене никад није касно. Само што ја не волим промене. Пут којим сам пошао је пут о којем сам давно размишљао и изабрао. Пут науке.

Питам ја њих: „Само вас четири сте задужене за моју тешку главу?“ Нема одговора.

Дође тако дан кад треба да се мало осамим. Седнем ја тако, гледам у једну тачку, преиспитујем се и прочишћавам мисли, размишљам о поступцима и делима које сам починио. Глава ми је тешка, подсвест ми је тешка.

Advertisements