Есеј у Улози Бога објављен је у књизи ДемоНкратија 2004. године. Такође, објављен је и на блоговима аутора: exxxperiment.wordpress и exxxperiment.net.

У УЛОЗИ БОГА

Зашто пишем? Зашто? Мислим да питање није могло бити глупље.
Зашто, зар је потребан неки разлог? Зашто цвеће мирише, зашто Сунце сија, зашто пада киша, зар је и за то потребан неки разлог?
Пишем јер једино то најбоље знам да радим (а знам ли?). Пишем јер ме то чини срећним, опушта ме и релаксира. А можда пишем јер писањем желим да побегнем од истине, па зато и измишљам приче, развијам радње, стварам ликове који ми погодују и садрже оне квалитете које ја никада нисам нити ћу икада поседовати. Пишем о ономе какав желим или не желим да будем. Лечим себе, своје мане и комплексе преко својих  ликова, ликова који нису стварни, који не постоје, можда са сврхом да бих упозорио себе на чињеницу да ништа није трајно, да се све мења, да и ја нећу занавек постојати, па да зато будем бар мало обазривији и опрезнији, јер се грешке скупо плаћају. Стварам нове имагинарне светове, животну средину мојих ликова, идеал коме тежим или реалност коју желим да изменим. Откривам тајне које ми се једино могу казати писањем. Откровења која спознајем у заносу писања, ми се готово сама стварају на папиру и ту остају као упозорења и опомене, чекајући да их прочитам и схватим поруку упућену самом себи. Она ће ме одвести ка исцељењу, помоћи ће ми да докучим своју суштину и схватим сврху свог битисања.
Пишем јер се тако осећам моћан и утицајан у непостојећим животима својих малих имагинарних ликова које креирам. Супериорност над онима који зависе од мене, чији ће ток живота и постојања зависити само од мене и моје воље, снага коју осећам као њихов творац, тера ме да пишем. Чињеница која ми говори да они постоје једино захваљујући мени (па макар само на папиру), да само од мог расположења зависи то да ли ће они продужити своје имагинарне животе у мојим причама, тако што ћу ја наставити са писањем, или ће заувек нестати, тако што ћу  тим папиром потпалити ватру, или га бацити у смеће, тера ме да и даље пишем. Сазнање да сам за њих алфа и омега, онај од кога све зависи, онај у чијој су они милости, свестан чињенице да они ту ништа не могу променити и да ће све бити онако како ја желим, даје ми главни подстрек за писање.
Да, прија ми тај осећај, осећај апсолутне моћи над неким (иако он физички и не постоји), моћ, на коју се не може утицати а која на све утиче. Да, прија ми тај осећај, зато се и бавим писањем.
Али када се за тренуак вратим у реалан свет, када се, уморан од толиког планирања и креирања живота својих ликова, осврнем на себе и свој живот, питања почну сама да ми се намећу и на њих одговоре не могу да пронађем.
Зар све ово што ми се дешава није нечија (не)савршена креација? У којој сам се ја то причи нашао и чији сам ја то лик? Да ли ћу и ја завршити у канти за смеће или ћемо моја прича и ја у њој, као главни актер, бити комплетирани и завршени, и ако то буде,онда са каквим крајем? Ко је тај ко има толику моћ над мојим животом као ја над животима својих имагинарних ликова?????????
Ко је тај ко креира причу мог живота? Ко је писац моје приче?
Али не само моје, ко је писац наших прича???

Миљан Ристић рођен је 3. 11. 1974. године у Неготину. Живи и ствара у Неготину. До сада је објавио четири књиге постмодерних причаУвертира (2001), ДемоНкратија (2004),  Нитоген (2013) и Визије (2015) као и књигу дечје поезије Екстра немирци (2009) коју је посветио својим синовима. Пише прозу, поезију, афоризме. Такође, пише и рецензије музичких албума, књига и филмова.
Његови литерарни радови објављивани су у више књижевних листова, публикација, фанзина, као и web магазинима, блоговима, порталима. а поједини текстови превођени су на светске језике. У интернет свету познат је као eXperiment.  Под тим псеудонимом ствара на свом блогу exxxperiment.net. У марту 2016. године изабран је за уредника БУКТИЊЕ – часописа за књижевност, уметност и културу.

Advertisements