„Ја сам сликар гротеске, јер цео свет је гротеска.“
Робер Комба

У среду 3. јуна 2015. године у малој галерији биоскопа „Крајина“ отворена је прва самостална изложба дигиталне фотографије Слободана Станојевића. Пред дивном неготинском публиком, љубитељима фотографије и уметности, поред аутора на отварању изложбе о уметнику и делу говорили су још госпођа Душанка Ботуњац, академски сликар, уметнички руководилац Мале сцене неготинског Дома културе „Стеван Мокрањац“ и Саша Скалушевић Скала, књижевник, председник Крајинског књижевног клуба.

Оно што је заједничка оцена двоје говорника о аутору је да Станојевић ствара свој имагинарни свет који преноси у виду дигиталне фотографије. Како су нагласили на почетку обоје га познају од малих ногу, његових првих покушаја и искорака у уметности. Слободан се кретао од цртежа и стрипа своје прве велике љубави, преко музике (различитих праваца, алтернативне – „grunge „стила изузетног актуелног почетком деведесетих година до електронског звука) све до данас и фотографије. И у тим својим првим наивним покушајима Станојевић се играо маштом и симболима. Посебно у стрипу где је подела, посебно за младо биће на добро и зло јасно видљива и чистија но у другим медијима. Били су то покушаји урбаног грађанског стрипа по узору на своје омиљене цртаче које су наше генерације обожавале: Жан Жиро (Мебијус), Брајан Боланд (Бетмен, Судија Дред), Стив Дитко (Спајдермен) чувени Тицијано Склави (Дилан Дог) или Роберто Дисо (Мистер Но).

Након свих тих дечачких покушаја дошла је ера дигиталне фотографије у којој се и данас налазимо. Што је, како је Скалушевић нагласио са једне стране и добро, јер је она изузетно популарна међу младим људима, више него присутна и за разлику од ранијег  периода не изискује ни превелике трошкове, ни напор при монтажи. Да ли је све у њој уметност и хоће ли услед мноштва и појачане употребе савремене технологије издржати  то бреме, не дозволити презасићење, питање је за неке друге. Направивши један отклон од видљивог Станојевић ствара и монтира фотографију у једном свом маниризму, измештајући своја сновиђења у саму стварност. Како је у пратећем каталогу изложбе писац текста кустос Музеја „Крајине“ Весна Стаменковић навела Станојевић користи фотографију као начин прикупљања материјала за реализацију идеје, која се заснива на бизарним комбинацијама елемената. Играјући се кроз фотомонтажу са надреалним уочавамо колико је аутору близак и филм, посебно редитељи који су се бавили сновима, надреалним и мистеријом попут Дејвида Линча, Кроненберга, Дејвид Финчера. Станојевић симболи стоје у контексту идеје слике као константа проблема савременог човека. Теме, као глад, усамљеност, нуклеарни рат или ГМО-храна само су неки од нагласака тих проблема. Као што је већ речено у самој најави ове изложбе аутор нуди посматрачу да сам одгонетне симболику његових фотографија или се препусти том подсвесном свету порука. То се може уочити и ако се погледају боје које доминирају на овим фотографијама и оне заједно са пејзажем који је уткан у простор изазивају мистерију, чинећи композицију фотографије постапокалиптичном. Управо из тог разлога не постоје називи фотографија већ се посматрачу нуди да на сопствени начин схвати Станојевићев имагинарни свет фантазије и маште или изгради неки свој-одбрамбени. Све у свему Неготин је добио још  једног свог уметника,и то у релативно новом медију каква је дигитална фотографија а Неготинци и други  могу да уживају у отвореној занимљивој изложби.

Саша Скалушевић Скала

Advertisements